Protekla godina u Srbiji bila je izrazito turbulentna, i dalje se stvari ne smiruju na mnogim poljima. Kao muzičar i aktivist, imaš li osjećaj da se prostor za kritički glas sužava ili, paradoksalno, postaje nužniji i glasniji?

Oba, jer to tako ide: pri ovakvim situacijama, što je veća represija, to je veći otpor. Dogodilo se potpuno ogoljavanje i sada čak i najnaivniji mogu da vide pravu prirodu režima, kriminalnu i okupacionu - tako da danas više nije stvar u tome da iko ne shvata, nego je suština podeljenosti ko na takvo stanje ne pristaje, a kome takvo stanje odgovara. I to je tako po čitavoj društvenoj vertikali. Trebalo je, nažalost, mnogo vremena da ljudi shvate, na kraju nas je ta arhipokvarenost vladajuće kaste koštala čak i ljudskih života, što nikako nije smelo da se desi. No, pobuna se ipak dogodila, i neće stati. Dakle, da vam odgovorim direktno, sužava se javni prostor za tzv. kritički glas - čitaj: za istinu - a već je bio prilično sužen; sad se hoće da bude potpuno ugušen, jer šta bi drugo jedan autoritarac s tiranskim ambicijama radio. Međutim, taj prostor nije jedini. Mnogo je ulica, bina, mikrofona, megafona, uostalom mobilnih telefona. Čovek iz prošlog veka, pride lažov, ratuje s omladinom ovog vremena, pride s istinom. Ko li će pobediti. Tvoje pjesme često funkcioniraju kao svojevrsne društvene kolumne u ritmu. Jesi li u posljednjih godinu dana više pisao iz bijesa, razočaranja, nade - ili iz potrebe da ostaneš racionalan usred buke?

Pored tih, tu su i one prave kolumne, novinske: redovni sam kolumnista dnevnog lista Danas, i poslednjih godina više sam pisao te tekstove (i prozu) nego pesme. A svi motivi koje ste pobrojali prilično su prisutni, i premda su reči moj posao, nisam siguran da mogu da vam opišem emocionalni rolerkoster kroz koji smo prošli i prolazimo - to je šetnja kroz celi spektar skoro svakog dana, tu su i nada i gnev, i suze i osmesi, i strah i rešenost da se ne odustane… i prosto je nepojmljivo da stotine hiljada ljudi bude dovedeno u situaciju da to proživljava samo zato što je neko rešen da nakamari pare i leči komplekse. Ali svako s*anje u istoriji zapravo se, manje-više, dešavalo baš zbog toga. Racionalnost treba čuvati, naročito usred buke, no nekad je buka više nego potrebna i opravdana. Čuvena fraza "buntovnik bez razloga" u celom našem regionu predugo ima svoju neverovatnu kontru: razloge bez buntovnika. Izgleda da se to promenilo.

Serijal Malterego sada je zaokružen. Kada pogledaš unatrag, što ti je taj književni ciklus omogućio da kažeš, a što možda kroz muziku nikad ne bi mogao?

Mislim da se nikad nije radilo o tome da nešto možeš reći kroz jedno, a kroz drugo ne - vidimo po tome što svi oni koji su na samo jednom od ta dva terena sasvim lepo i potpuno izražavaju sve što žele. Radi se kod mene naprosto o zaljubljenosti u obe forme, jer ne funkcionišu po istim pravilima niti je "alat" koji ti je na raspolaganju jednak. U mom slučaju, muzika je timski rad, sinergija ekipe, gde se atmosfera stvara i melodijom i izborom instrumenata i glasovima, dok kod proze sve moram da sagradim samo od reči. Zato muzika u pravilu poentira brže - ali književnost daje prostora likovima i radnji; u storytell pesmama treba postići "zgusnotost", pa je taj izazov uzbudljiv, dok u prozi razvoj likova i vođenje više paralelnih zapleta zahteva drugačiju mentalnu avanturu. Kolumnisanje pak traži da si konstantno u toku I fokusiran da destiluješ nekakav lični utisak nedelje, a da je istovremeno i društveno relevantan. Ta stalna smena dinamike i različitih pristupa oduvek mi se dopadala u mom poslu i nadam se da nikad neću morati da odaberem samo jednan format, ali ko zna, stari se (smeh).

Koliko se tvoj osobni "alter-ego" mijenjao paralelno s društvom o kojem si pisao? Je li završetak serijala i svojevrsno zatvaranje jednog životnog poglavlja?

Što bi rekao Kundera, svi moji junaci su neostvarene varijante mene, u tom smislu uvek je zabavno što čitaoci lociraju junaka ili junakinju koji na autora najviše liče, pa do mile volje možeš da se sakriješ iza svih ostalih likova, dok se i kroz njih otvaraš. No, svi oni ipak su osobe za sebe, a društvene okolnosti samo "pozornica" na koju su izvedeni; Malterego je najmanje priča o aktuelnom ovde i sad (mada je svakako i to). On je, uprkos multižanrovanju, u svojoj srži od početka bio i do kraja ostao psihološki triler, a zakulisno obračun sa samim sobom, ne sa svetom. U tom smislu, da, kada završiš priču dugu četiri knjige - zaista na neki način deluje i da se završila etapa života. Čudno je da više ne moraš da razmišljaš o junacima s kojima si proveo duže od decenije. Ali, naravno, nove ideje već su tu i radujem im se.

Kao kolumnist i javna figura, često si između umjetnosti i direktnog društvenog komentara. Osjećaš li danas veći teret odgovornosti za izgovorenu riječ nego ranije?

To je veoma važno pitanje: kad god se upotrebi kovanica "angažovana umetnost", nekako se više naglašava ovo "angažovana" - ali da nema umetničkog postupka, ostala bi samo gola parola, koju onda komotno možeš da staviš na transparent i izađeš na protest, čemu muka i trud da to bude pesma, roman, kolumna. Ne kažem da su nam umetnički dometi uvek visoki, ne kažem nužno ni da smo ih ikad dosegli, ali tendencija mora biti uvek ta. A što se tiče odgovornosti, ona naravno raste s radnim stažom i ulogom koja ti pripadne u javnosti, sasvim sigurno nije ista kao dok s ortacima sviraš u garaži, jer tad je i nema, što bi je bilo. Kad do nje pak dođe, treba je nositi pošteno, dosledno sebi; kažu da moraš živeti svoju umetnost, u smislu stajanja iza nje, i to je više nego tačno: moraš da je garantuješ svojim životom, jer evo dođu vremena kad se jasno pokaže misliš li zaista ono što zastupaš ili je to samo lepo sročeno ali suštinski prazno jevanđenje. Reči se moraju braniti, inače ne znače ništa. Najavljeno je da će koncertni repertoar obuhvatiti pjesme sa svih dosadašnjih albuma, a program je zamišljen kao presjek tvog višedesetljetnog autorskog rada. Kako danas doživljavaš svoje starije stvari na bini - mijenja li im vrijeme značenje, a tebi perspektivu dok ih izvodiš, neke možda posebno, u kontekstu svega što se protekle godine događalo u Srbiji, onda i regiji?

Ne preterujmo, to su ipak samo dve decenije, za sada (smeh). Ali da, lepo je baciti pogled na pređeni put i osetiti beskrajnu zahvalnost publici što je i dalje uz nas, što smo zajedno prošli kroz sazrevanje. Nama je i dalje svaka svirka doživljaj, na svaku binu izlazimo iz sve snage, samopouzdanje nije isto što i rutina i autopilot, to mi je uvek zvučalo kao nešto u šta ne želim ikad da zapadnem. Kad izvodimo te stare stvari, ima tu koječega što bismo danas verovatno uradili veštije, no sve se to važi i voli, sve si to ti i dobar je osećaj kad u suštini možeš da cepidlačiš i nalaziš sitne mane, ali nemaš suštinski problem kalibra "voleo bih da ovo nikad nisam napisao". Međutim, sudbina pesama svejedno ne zavisi od autora - Maretu Luisu i meni je, na primer, najveća čast na svetu što je "Vatra u mraku" postala jedna od himni protesta, ali mi je nismo pisali s trunkom takve namere, niti bi ona to postala tek zato što smo mi tako hteli, to prosto ne možeš da programiraš, to se desi ili se ne desi. Pesme žive svoje živote, onog trenutka kad ih objaviš one više nisu samo tvoje, a tako i treba da bude.

Ako bi morao sažeti proteklu godinu u Srbiji u jednu rečenicu ili stih koji još nije napisan - kako bi glasio?

Saželi su drugi, taj moto glasi "nema nazad". Ne može tačnije. Svi osećamo baš to.

terapija // 27/02/2026