Kraljevi melanholije

"Tindersticksi su šestoro ljudi, različitih ljudi, koji su u bendu iz različitih razloga, a svi skupa zajednp iz jednog- da prave muziku. Dobru muziku. Koja ti onda pusta na volju da je kao slušalac lociraš u pravac koji hoćeš, gde je prepoznaš"

razgovarao: Igor Čoko Zovu ih kraljevima melanholije. Glamuroznima u luzerskom stilu. Hipersenzualnim bendom. Neki opet, idu dotle da ih karakterišu kao "najbolji Engleski bend svih vremena". Prilično smelo. Ali, opet, stvar ukusa. Istina je jedna- oni su Tindersticks, melanholični su i poetični baš onako kao to Englezi umeju da budu. I veoma su cenjen bend u svetskim muzičkim krugovima. Pa i u ovde. U prilog tome i činjenica da je njihov prvi beogradski koncert u karijeri, unapred rasprodan.

Zapravo, sala SKC-a, pokazala se malom da primi sve one koji su hteli svojih pet minuta melanholije proživljene sa Stuart Staplesom i ekipom. Beogradski koncert Tindersticksa, tokom njihove prve posete Jugoistočnoj Evropi, na turneji na kojoj promovišu svoj najnoviji album "Waiting for the moon", zapravo je nagrada vernoj publici koja prati rad benda od samih početaka. Jer, muzički potkovana beogradska publika imala je tu čast, da uprkos jednoj od najgorih godina u protekloj deceniji, godini potpune izolacije, prisustvuje rođenju sadašnjih zvezda. Naime, te 1993. godine, kad se pojavio debi album Tindersticksa, radio B 92, ujedno i organizator koncerta, emitovao je u svom programu pesmu "Marbles", koja će bendu utrti put ka najvećim imenima alternativne muzike.

Veče pred njihov beogradski koncert, u neformalnom ćaskanju, David Boulter klavijaturista i perkusionista benda, priča kako mu je jako zanimljivo što je po prvi put u Beogradu, sretan što će nastupiti pred publikom, koja jako dobro poznaje njihov rad.

"Zanimljivo je biti ovde po prvi put. Po dolasku u Beograd, imali smo slobodan dan i malo smo lutali gradom. Neke naše prve impresije potpuno su drugačije od slike koju smo možda očekivali. U pozitivnom smislu naravno. Po prvi puta sviramo koncerte u Istočnoj Evropi, time su te naše impresije i veće. Dolazimo na mesta gde nikad ranije nismo svirali, i uzbuđeni smo, uz osećaj nekog iščekivanja kako će sve to na kraju da ispadne."

Pa koncert vam je unapred rasprodat?

Da. Iznenađeni smo time zapravo. I iskreno nas raduje.

Od nastanka benda, prošlo je deset godina. Kako gledate na taj period koji je sada iza vas?

Dosta toga se promenilo u muzici za proteklu deceniju, otkad postojimo, ali mi imamo svoj put i svoju priču koja nesmetano ide svojim tokom. I koja ti pruža potpunu kreativnost. I jednostavno, ako misliš da radiš ono što voliš, što te ispunjava, što na kraju ostavlja neki trag, priča će nastaviti da živi nesmetano. Deset godina sviramo, deset godina se već dobro zabavljamo. I to je najvažnije. I u čitavoj toj priči najuzbudljivija stvar je stvaranje pjesama, čitava ta poetika koju imamo u našim pesmama.

Neko je zapravo o Tindersticksima rekao da punu sliku benda može da doživi jedino na Vašim koncertima, gde se uživo prezetnjuje sva ta raskoš melanholije?

Pa jeste. U studiju spakuješ nešto što je zapravo kontura priče, koju u punom svetlu kasnije deliš sa ljudima uživo, svuda gde si prisutan, gde te pozovu da sviraš. Kad uđeš u studio, oonda samo dradiš stvar, malo se pomučiš i to je to. Uživo, pokušavaš da dopreš do srca publike, da podeliš tu svoju emiciju sa njima, jer su i oni tu zbog tebe.

Ipak, prestižni Melody Maker, Vašu je debitantsku ploču nazvao svojevremeno i albumom godine u Engleskoj, što vas i nije baš dotaklo?

Jednostavno, nije nas bilo briga šta ti ljudi misle o našem radu. Uradili smo tu ploču isključivo iz svog zadovoljstva. Britanska štampa najpre podržava neku novu muzičku pojavu, a zatim se, krajnje beskompromisno, na britanskoj pop sceni promeni , da tako kažem, "klima", i ovo prethodno ode u zaborav. ...

Komentarišući vaš zvuk, kritičari su redom složni u tome da vašu muziku u moru raznih "definicija", lociraju u "art folk", nazivajući vas pritom, jednim od najzanimljivijih bendova takve vrste danas?

Iskreno, nikad o tome nismo razmišljali, niit se trudili da se identifikujemo u nekom određenom muzičkom pravcu, jer jednostavno, takve stvari smatramo nebitnima. Niti smo s tim pretenzijama uopšte ulazili u priču o bendu, kad smo počinjali. Jer, Tindersticksi su šestoro ljudi, različitih ljudi, koji su u bendu iz različitih razloga, a svi skupa zajednp iz jednog- da prave muziku. Dobru muziku. Koja ti onda pusta na volju da je kao slušalac lociraš u pravac koji hoćeš, gde je prepoznaš.

igor čoko // 02/12/2003