Neformalno veče koje se samo zvalo "Šta treba maloj deci" po naslovu one zgodne kompilacije na kojoj su predstavljeni srpski izvođači + zagrebačka Radost! u principu i nije imalo mnogo veze s dotičnim albumom. Bili su to u stvari kraći koncertni nastupi troje izvođača koji su svirali tek nešto dulje od pola sata. Kako to obično biva, u načelu na koncerte stižem prerano ili prekasno. Ovaj put sam stigao suviše kasno, ali sam pri tome ostao iznenađen s ranim početkom svirke mada se radi o KSET-u gdje malo koji koncert počinje prije 21h. Stigao sam nešto sitno iza toga, a KRŠ je već prašio svoj repertoar pred tek nešto više od tridesetak ljudi. Tek što sam se uspio pozdraviti s Tobićem koji je vidno bio umoran i nezainteresiran za bilo kakav razgovor, te s još nekolicinom prisutne ekipe glazbenika i ličnosti sa domaće underground estrade (Peđa iz Goribor, Zdena Franjić, Radost!...), malo sam skoknuo na praznu galeriju okinuvši nekoliko fotosa, Krš je već završio nastup. Uh! Nisam uspio niti piće na šanku da naručim i u miru pogledam i poslušam kako band zvuči... Uspio sam samo krajićkom uha posluhnuti da su odsvirali vrlo dobru indie rock-blues skladbu "Dođi da napravimo kafu zajedno" koja je zvučala odlično. Šteta, jer 15 minuta je bilo prekratko vrijeme da bi išta drugo smislenije mogao zaključiti o nastupu sastava koji se očigledno koncizno pripremio za svoju svirku. U 22.20h izlazi Radost! i kroz nešto više od pola sata svirke fila svoj uobičajeni set u kojem se posebno izdvojila obrada Azre "Marina" u tango-rock taktovima, te jedna nova stvar koja čini mi se da ima refren "Moju ženicu jebu, a ja sam u biti radostan" (tako nekako). Kasnije im se priključio i sam Tobić Tobić, te su izveli broj ili dva. Svirka im je bila odlična, ali je evidentno bilo da u zvuku nešto nije štimalo jer su vokali bili prilično nerazgovjetni i mutni. Obično se raspišem opisujući svaki koncert, no ovaj puta sam htio-ne htio bio prisiljen zakovati se za jednu ekipu poslovnih kolega (koji su se stvorili u KSET-u sasvim slučajno) u vezi mojeg bolovanja s kojima sam se žučno raspravljao, tako da koncert nisam niti mogao pratiti onako kako ga obično pratim. Sam, smiren i izoliran od bilo kakvih nepotrebnih faktora sa strane koji ti ne daju mira i odvode te u sasvim drugu dimenziju s temom kojoj tu nije mjesto. I kako mi ovi moji kolege nisu dali mira, pa sam trčkarajući s foto aparatom od šanka do pozornice, pa na galeriju, pa opet na čašicu žuči nemira oko bolovanja uz 'pas, mater i familiju i posao', Tobić Tobić je sa pratećim sastavom izašao nešto sitno nakon 23h. Dok su mi ovi moji poslovni faktori prodavali priču 'ma, daj Horvi, to si već gledao i slušao stotinu puta, slušaj što ti kažemo, moraš otići kod tajnice, uzeti papire koje će ti potpisati ovaj ili onaj, pa na medicinu rada, pa bla, bla, bla, jer ti neće biti isplaćeno bolovanje...', jedva sam uspio primjetiti da je u Tobićevom pratećem sastavu bio Gawrun, gitarist iz Radost!, dok preostalu ekipu (bubnjar i basist) nisam uspio prepoznati. Zvučali su vrlo loše i neskladno, Tobić nije bio raspoložen, štoviše bio je nekako introventan i mrzovoljan, umoran i konfuzan, preozbiljan i hladan, a poslije je i sam priznao da su ga pojeli instrumenti i monitori, da se nije čuo, pa je sve morao navrat-nanos smandrljati što je rezultiralo niti polovicom onoga što se od njega očekivalo. Ipak bilo je "Pas e vrte", a iznenađenje je bila obrada Kraftwerk "The model". Na kraju je od one šačice posjetitelja ostalo jedva desetak ljudi, moje kolege su me izvukle u obližnji birc gdje je bilo psa, matere i male dece na kvadrat uz soljenje pameti, te sam vračajući se kući finiširao ovu za mene prilično blesavu i upropaštenu večer polupao nos padom s bicikla.
Ocu male dece treba razbit gubicu.

horvi // 23/05/2008

PS: Tobić Tobić u subotu, 24.V nastupa u SC-u na kantautorskoj varijanti uz časkanje sa Sašom Markovićem-Mikrobom, legendom beogradskog radijskog novinarstva, priopćenje je iz tabora Idola Mladih.