Toma i društvo skoro pa sam obožavao nakon prvog albuma. Mračni zvukovi albuma "The Back Room" vraćali su me na sam kraj osamdesetih kada sam, barem glazbeno, proživljavao svoju dark fazu. Onda su me razočaravali sve dublje narednim albumima, jer mi nikako ta masivna upotreba sintetičkih zvukova nije ulazila u uši. Osim Papillona. Ta je pjesma van svih konkurencija.
No, onda sam ih pogledao uživo, ponovo se oduševio i odlučio im dati još jednu šansu.

Nažalost, kako to obično biva, prošle godine, ostali su bez gitariste Chrisa Urbanowicza, nositelja zvuka Editorsa. Nije baš objašnjeno zašto je Chris otišao, no zamijenila su ga dvojica. Dovoljno je to reći. Srećom ili ne, zvuk se s njegovim odlaskom nije promijenio. Zašto srećom ili ne? Pa zato jer čisto sumnjam da ću biti oduševljen albumom koji slušam. A da su promijenili nešto, onda im se ne bi dogodila katastrofa zvana What is this thing Called Love. WTF?!

No, dobro, nije sve tako loše. Prvi singl A Ton of Love ima "kopipejstanu" Echo and the Bunnymen gitaru i refren koji samo čeka da se Tomu pridruži Bono pa da zajedno zapjevaju "Desire!". Simpatično mi je to jako.

Sličnu snagu imaju Formaldehyde i Hyena. Već ih vidim za par godina u stalnom koncertnom repertoaru. Prva je "too-much-Killers-like". Ne kužim zbog čega bi Editorsima trebala jedna takva referenca. I umjesto da Killersi "kupuju" od njih, dogodilo se obrnuto. Druga je pak sličnija Suede brit-popu. The Weight i Honesty mogu proći uz nabrojene pjesme.

Ostalo?! Ostalo ću brzo zaboraviti i praviti se da ne čujem te pjesme ako ih sviraju uživo.

ocjena albuma [1-10]: 6

pedja // 11/07/2013