Nikad nisam voleo nedelje, kao klinac zbog nedeljnog kupanja, kasnije zbog početka školske sedmice koji joj je sledio, a ovih dana zbog pomisli na nadolazeće radne pobede. No, nakon ove nedelje koja je iza mene, mislim da sam konačno našao lek za nedeljnu depresiju.
Paradise Lost © Bane
Kako je to bila nedelja, nije mi se ni izlazilo iz kuće, dok sam stigao do Kina Šiška, činilo se da su i drugi imali slične probleme, srećom, razlog nedostatku dugokosih ljubitelja depresivne muzike je bio taj što sam poranio, tako da je poseta bila sasvim solidna. Populacija u glavnom starija, tako to valjda biva kad ideš na koncert benda koji postoji već skoro četvrt veka.
Za početak su nam nedelju ulepšavali zagrebački
Phantasmagoria, moram reći da mi je ovo bio prvi sustret s njihovom muzikom i susret je bio više nego prijatan. Ako bi morao nekome da opišem kakvu muziku sviraju, rekao bih malo žešći The Sisters of Mercy, najviše zbog (odličnog) vokala. Zvuk je od samog starta večeri bio odličan, što je skoro pa pravilo za koncerte u KŠ. Malo sam se pribojavao da bi mogli za headlinere da podebljaju toliko da se sve pretvori u bezobličnu grmljavinu, ali srećom zvuk je ostao kristalno čist do kraja.
Phantasmagoria © Bane
Nakon kraće pauze za ispijanje vatrene vode su krenuli
Soen. Svojevrsna super-grupa, sastavljena iz (bivših) članova bendova Opeth, Death, Testament, Sadus, Willowtree... Mnogi će ih otpisati kao kopiju Tool-a, od poređenja sa njima čak ni sami ne beže, njihovo rezonovanje je da je Tool više vrsta muzike nego bend. No sve te priče oko žanrova, kopiranja itd. meni nisu pokvarile uživanje u njihovom nastupu. Što se frontmena tiče, mogao bi da održi par časova pevanja Nick-u iz Paradise Lost-a. Da se veče završilo njihovim nastupom, otišao bi kući prezadovoljan.
Soen © Bane
I za kraj
Paradise Lost. Dugo vremena bili su moj omiljeni bend i to u godinama koje čoveku (obično) ostaju u najlepšem sećanju. Ali nikada nisam imao prilike da ih vidim u živo, sve tamo do 2010 kada mi se želja ispunila u UK na Sonnisphere festivalu. Međutim bili su, za mene, jedan od lošijih bendova tog dana, svirali su u sred dana na manjem stejdžu, što se čini se ni njima nije baš svidelo tako da je Nick u više navrata nešto kenjao oko toga, zvuk nije bio ok, vokal očajan, sve u svemu razočarenje.
Paradise Lost © Bane
Ove godine mi se ukaže prilika da ih opet vidim, opet u okviru festivala, na Metal Camp-u u Tolminu. I odem ja tako opet i još jednom se razočaram. Tako da sam dugo razmišljao da li da odem uopšte na njihov solo koncert ili da ih jednostavno otpišem, makar što se živih nastupa tiče. Odlučim se da ipak odem ali naoštren da ih kasnije u recenziji ispljujem najgore što mogu. U glavi, pre odlaska, smišljam na koje sve načine da ih ocrnim. Džaba sam smišljao. To mi je postalo jasno čim su izašli na stejdž. Zvuk kristalno čist, čuo sam neke solaže koje nisam ni na CD-u primetio. Čak ni Nick nije loše zvučao. Svirali su stvari sa Shades of God pa do najnovijeg Tragic Idol ne zapostavljajući pri tom ni Depeche Mode period (One Second). Ali ipak imam 3 zamerke. Voleo bi da su malo duže svirali. Nisu svirali True Belief. Pili su Laško.
Paradise Lost © Bane
Pouka cele priče je da Paradise Lost nikako ne treba gledati na festivalima i da je Kino Šiška prava adresa za lečenje "sunday blues-a".
bane // 17/10/2012
> vidi sve fotke // see all photos